Рад анализира како морфологија фасаде утиче на потенцијал фотокаталитичког пречишћавања ваздуха у урбаном контексту. Полазећи од проблема акумулације полутаната у градским „street canyon“ условима, фасада се посматра као активни систем који, уз TiO₂ премаз, може да разграђује NOₓ и VOC једињења. Истраживање примењује параметарски приступ у Rhino/Grasshopper окружењу и упоређује четири фасадне варијанте истих габарита: равну плочу и три гироидне TPMS структуре различите порозности. Евалуација се врши преко три геометријска индикатора: укупне изложене површине (A), пројекционе отворености (O) и комбинованог индекса ИЕПО. Резултати показују да гироид са средњом порозношћу постиже најповољнији баланс између активне површине и пропусности, те се метод A–O–ИЕПО предлаже као брз и поновљив алат за ранофазно одлучивање у дизајну фотокаталитичких фасада.