Овај рад се бави истраживањем и пројектовањем духовног центра у Чортановцима кроз концепт „архитектуре тишине“, посматрајући је као простор намењен контемплацији, повлачењу и духовној обнови, у којем архитектура постаје медијум интроспективног искуства. Истраживачки део рада усмерен је на испитивање начина на који се појам тишине може применити у архитектонској пракси кроз светло и сенку, материјалност и текстуру, акустичке односе, просторне секвенце и повезаност са природним окружењем. Полази се од претпоставке да архитектуру не чине само њени материјални и физички елементи, већ и простор између њих. Циљ рада је да препозна и дефинише архитектонске принципе који доприносе стварању амбијента тишине и контемплације и да их примени у конкретном пројектном контексту.